Pismo Slavici Đukić-Dejanović

Autor: Srećko Šoić | 30.01.2009 – 11:35

Poštovana gospoja psihijatar, s dva prezimena i jednu funkciju, vi, ko predsednik Skupštine i ja ko predsednik Stranke zdravog razuma imamo mnogo dodirnih tački koje će da dotaknemo u međusobni dijalog, za narodno dobro.

Ja sam zgroziran što ste vi sa profesionalni ludaci izašli na kraj – nekako, a s ovi poslanici – nikako. Oni su imunitetni ne samo kad lažu, kleveću i vređaju, nego i na vaša naučna dostignuća. Narod primećuje da Skupština poboljeva. Zato vam pišem ko kolega kolezinici, s ideje za normalan rad, koji nikako da se zapati od urlici i psovke, udaranja i šamaranja probranih poslanika. Pa, šta bi bilo da su tamo neprobrani? O tom narod ne sme ni da razmišlja, jer sve najgore što zamislimo, nama se to i desi, ko da živimo u bajci, a ne u Srbiji.
Gospoja psihijatar, vreme je pređete na grupnu terapiju svih, jer ako ih budete obrađivali jednog po jednog, nikad mandat neće da vam se završi, pa bi tako došli u opasnost da neko i sa vas mora da se bavi, jer ovi što ih vaše oči odozgo gledaju – ludilo nikom neće da predaju. Zato, utulite kamere u taj vaš ring da naučno proverimo mogu li kletve bez žetve. Uostalom, mene jednog gleda deset puta više glasača, nego njih 249 zajedno. Vas isključivam. Jer vi se zaklanjate iza ovi što lupetaju na govornicu.
I hitno da se donese lek – specijalnis. Da s ove pare, što će da stignu od Rusa za NIS ne bude – pojela maca, pa sad pis. Ti evrići (kao i ovi od MMF-a, naše vlade u izbeglištvu) ima da se pravedno podele. Kako, pita se svaki pošteni političar, pa i ja? Lepo! Na jednaki delovi svim strankama u parlament, plus meni za ideju. Komunizam u Skupštinu – demokratija masama. Jer kad su stranke podmazane i namazane – nema šorke. Nego grljenje i ljubljenje – do sledeću podelu. Jer, pre svake deobe evrići, logični su problemčići. Nervoza radi svoje. Političari su lavovi pre podele plena, a posle su male mace. Zato, nema zdravih institucija, bez poštenih prostitucija… da me ne shvatite pogrešno. I onda – mirno spavaj nano, sve je opljačkano… Zaključano… Jer, kad se političari ližu, to je za narod čista anestezija. Kad se u Skupštinu ne piču, tad ni široke mase na mitinzi ne viču. Takav je narod. Na slabe udara, a bogatih se plaši. Zato mudro.
Ne treba da imamo i političare i tajkune. Oni treba da se ujedine. Da budu jedna duša u dva tela. Ili dve duše u jednom telu, videćemo. Skupština je već započela tu sintezu sa tajkuni, s lobiranje za jeftino pušenje. Po Skupštinu trče domaći lobisti, a po vladu strani. Al i tu mora fer plej da bude. Jer ko uzima za sebe, a ne daje koalicionim partnerima, treba ga isprašiti, u ime naroda i moralnih načela. Koalicija znači zavaravanje naroda, a ne da varate jedni druge.
Samo s lobisti Srbiju spašavate! Oni mire nepomirljivo. Sad isto glasaju oni koji su do juče jedan drugom oko vadili, bez anestezije, a u direktnom prenosu. A i psihijatrijski je jako dobro da se narodu pušenje olakšava, a sve drugo otežava. Jer, na muci se poznaju junaci, a naš narod je junačkoga soja, što govori i činjenica da smo prvi ustanak protiv petovekovnog turskog ropstva digli posle samo četiri i po veka trpljenja.
Koleginice, ja vas pozdravljam i delim vaše nestrpljenje za moje što skorije skupštinsko priključenje. Jer, nas dvoje znamo – kako.

Bela lađa i Bela kuća

Autor: Srećko Šojić | 30.01.2009 – 11:37

Dragi moj Barače ili dragi Obama, kako vam više odgovara, povodom vaše inauguracije upućujem iskrene čestitke. Ko državnik državniku. Dragi moj kolega, dobro došli u visoku politiku u koju se i ja vrćem sad u nedelju uveče. Ništa nije slučajno. Vi prvi put ulazite u Belu kuću, a ja treći put u Belu lađu. Nadam se da će moji signali da dopru i do Ovalni kabinet i da nikoji dušman nema da ih ometa. Zato sam ozbiljno usavršio svoj engleski, u šta ćete se lično uveriti.

Ja sam pažljivo proučio vaš govor, samo bih da pojasnim sledeće. Vi ste rekli: „Zaklinjemo se da ćemo siromašnim nacijama obezbediti da farme živnu”. Zato mi hitno pošaljete specijalnog izaslanika, da mi, s precizne instrukcije, razjasni u kom pravcu oćete da farme živnu: u pravcu pilići ili u pravcu prasići? I da li se mogu uzeti o obzir i krokodili? Ta biznis pitanja su od naročiti značaj u ovim recesijama i presijama na narodni živci.
Ali, najvažnije za naše odnose je da se mi ovde ratosiljamo od ovi domaći Bušmani, koji su nas zaskočili. Pa ne popušćaju sa uzjahivanje. To su oni koje je Buš gurao, pa je red da vi sada njih skinete s našu grbaču, kako bi popeli nas nenačete. Ove Bušove pulene da šupiramo i da se napravi mesto za naše, tj. vaše, koji imaju sluh za oživljavanje farmi. Jer, svi mi znamo da nema ovde vlast da se osigura dok Amerika ne pogura. Zato ja i pišem vama, dragi Barače, jer koga ćete vi ovde da gurate ako ne mene? Ja, kao simbol zdravih snaga, jedini mogu da se dofaćam sa svakog vraga.
Nema ovde vlasti bez američke masti. Tu mislim na podmašćivanje sa dolarčići. Jer, nema da se vlada bez podmazivanje sa čvrstu valutu. Koja odnekle mora da padne. Pa kad već mora da padne, nek padne u ruke nas sposobnih. I za vas će to da bude veliki plus, jer nama su od vas poslednji put padale samo bombe, pa je red da se sa promene kod vas, promeni i struktura padavina kod nas. Da dolari zamene tomahavke – to predlažem za novi slogan naših blateralnih odnosa, koje ćemo nas dvojica da utemeljimo – na ove farme što treba da živnu.
Vi ste lepo primetili da je vaša ekonomija teško oslabljena zbog pohlepe nekih. Možete onda misliti kolko je naša tek urnirana od pohlepu – svih. Pa mi ovde više i nemamo ekonomiju, ostala nam je samo pohlepa. I kako ja, kao odgovoran političar da izađem na kraj sa tu situaciju, pitam ja vas? Jer, kako ste rekli, treba “graditi nove puteve, mostove, električnu mrežu”, a mi zapeli za gasovod. Katastrofa, moj Barače.
Vi ste naglasili da „svi zaslužuju priliku da traže svoju sreću”. Ja ću sreću da pronađem u politiku, jer kod nas nema ni sreće ni života bez politike, a bogami ni biznisa ni para.
A pošto kažete da su od presudnog značaja “trud, poštenje, hrabrost i patriotizam” – vi ste mene ne samo prepoznali, nego i opisali, kao istinskog saveznika, kakvog nemate u celoj Evropi. A ovde to niko niti shvaća, niti prihvaća. Nas Bušmani i dalje jašu, a kad ćemo mi da jašemo – samo od vas zavisi, dragi Barače. Zato, požurite, promenite džokeje. Naši konji nestrpljivo čekaju nove gazde.

Be Sociable, Share!

•